Period crveno-belih formula McLarena je ekipi doneo sedam od osam konstruktorskih titula i devet od dvanaest vozačkih titula.
Ovo će biti jedan u seriji tekstova koje ćemo objavljivati i kroz koje ćemo se podsećati različitih ikoničnih sponzora čije su boje krasile trkačke automobile i motocikle koji su „grmeli“ trkačkim stazama i koje su vozili najveći heroji na dva ili četiri točka.
Tim McLaren-a u Formuli 1 se najpre takmičio pod nazivom Bruce McLaren Motor Racing, u belo-zelenim bojama, potom u narandžastim, što je trajalo do 1971. Od 1972, automobili McLarena u Formuli 1 su nosili boje Yardley kozmetike sve do 1974. Tada je sklopljen ugovor sa kompanijom Philip Morris i brend Marlboro je osvanuo u svojim crveno-belim bojama na automobilima konstruktora iz, tada Kolnbruka, jer ekipa još nije bila stacionirana u Vokingu. Boje Marlboro brenda su ostale na McLarenovim izazivačima sve do 1996. što ovo partnerstvo čini najdužim u Formuli 1. Tim je tokom tih godina promenio osam različitih imena.
Ako se po jutru dan poznaje, od samog početka saradnje sa Marlborom, McLaren je bio uspešan. Ekipi se na početku ove ere, 1974, priključio Emerson Fittipaldi, koji je dve godine pre osvojio svoju prvu titulu sa Lotusom. Denny Hulme je te sezone poslednji put nastupao za McLaren i pobedio na prvoj trci sezone u Argentini, dok je Fittipaldi pobedio na tri trke na putu ka svojoj drugoj tituli, prvoj vozačkoj i konstruktorskoj za McLaren. U tom periodu McLaren su pogonili Fordovi Cosworth motori.
Sledeće sezone, 1975, Jochen Mass je vozio svoju prvu kompletnu sezonu u McLarenu. Fittipaldi je završio kao drugoplasirani u generalnom, iza Nikija Laude u Ferrariju. Mass je pobedio na trci za VN Španije, što mu je jedina pobeda u karijeri vozača Formule 1. Sezona je završena Fittipaldijevim odlaskom iz McLarena kako bi se priključio ekipi Copersucar, koju je vodio njegov brat.
Ovo je otvorilo vrata za dolazak Jamesa Hunta u McLaren i postavilo scenu za jedno od najvećih rivalstava u istoriji Formule 1, duele Hunta i Laude, koje je započelo dosta loše za Hunta, jer je Britanac mnogo zaostajao za Laudom u generalnom plasmanu, ali je nakon Laudine nesreće na „Severnoj petlji“ Nirburgringa uspeo da nadoknadi zaostatak i u poslednjoj trci sezone. Nakon Laudinog odustajanja u prvim krugovima na stazi Fuji, Hunt se domogao treće pozicije, čime je postao šampion sa jednim poenom prednosti, dok je ekipa završila sezonu kao drugoplasirani konstruktor.
Sledi period bez mnogo uspeha, sa osrednjim rezultatima. U međuvremenu, kroz tim su prošli Gilles Villeneuve, Patrick Tambay, John Watson, Alain Prost i Andrea de Cesaris. Put do novih titula počinje 1981, kada se McLaren, pospešen pritiskom Philip Morrisa, spojio sa ekipom Project Four iz Formule 2, kojom je upravljao Ron Dennis i koju je takođe sponzorisao ovaj duvanski brend.
Sa Dennisom je u ekipu stigao i dizajner John Barnard, koji je, inspirisan zadnjim krilima od karbonskih vlakana koje je Project Four pripremao za svoje trkačke automobile BMW M1, poželeo da celu šasiju Formule 1 napravi od karbonskih vlakana. Finansije koje su proizišle iz spajanja dve ekipe su omogućile taj korak u razdvoju i nastala je prva šasija sa oznakom MP4 (MP4/1). Ekipa se takođe preselila u novu bazu, u Vokingu. Ron Dennis je napravio dogovor sa tadašnjim šefom ekipe, Teddyjem Mayerom da dele tu dužnost, međutim, Mayer napušta ekipu pre sezone 1982.
Tokom ranih 80ih godina, turboprehranjivi motori od 1.5 litra su bili izbor većih proizvođača umesto atmosferskih motora od 3 litre, koji su bili standard od 1966. McLaren je 1982. krenuo u potragu za svojim turbo agregatom i Dennis je ubedio kompaniju TAG (Techniques d’Avant Garde) da finansira novi agregat Porschea koji će biti napravljen po Barnardovim specifikacijama, a brendiran kao TAG.
U međuvremenu, McLaren je nastavio sa korišćenjem Cosworthovih agregata. Iste godine, Niki Lauda se vraća u Formulu 1, gde je sa Watsonom vozio šasiju MP4/1B, sa kojom su obojica ostvarili po dve pobede. Na trci u Detroitu, Watson je pobedio nakon starta sa 17. mesta. McLaren se nije trkao na četvrtoj rundi te sezone, VN San Marina, zbog spora sa Međunardnom federacijom sportskih automobila, a sezonu su završili na drugom mestu u šampionatu konstruktora.
Naredna sezona nije donela mnogo uspeha, a Watson je ostvario još jednu pobedu za McLaren, ovoga puta nakon starta sa 22. mesta na trci na stazi Long Beach. Sa „drim tim“ postavom, Laudom i Prostom 1984, McLaren prvi put nastupa tokom cele sezone sa novim TAG agregatom i krajnje dominantno pobeđuje u 12 trka i sa dva i po puta više poena od Ferrarija u šampionatu konstruktora dolazi do još jedne titule, dok je Lauda pobedio Prosta za pola poena u šampionatu vozača i osvojio svoju treću titulu.
Treća konstruktorska titula stiže McLarenu 1985, dok Prost osvaja svoju prvu vozačku titulu, a Lauda se ponovo povlači iz Formule 1 na kraju sezone, nakon što je odustao u jedanaest od šesnaest trka, a jednu nije započeo. Tokom 1986, Williams je sa Hondinim agregatima bio veoma konkurentan, dok se Laudina zamena, šampion iz 1982, Keke Rosberg nije snašao za volanom izazivača MP4/2C. McLaren je sezonu završio kao drugoplasirani konstruktor, ali zbog činjenice da su vozači Williamsa jedan drugom „krali“ poene, Prost je postao prvi vozač posle Jacka Brabhama (1959. i 1960) koji je osvojio titulu dve godine zaredom.
Iako je 1987. godinu završio ponovo kao drugoplasirani konstruktor, McLarenovi vozači nisu mogli da pariraju vozačima Williamsa, koji su imali mnogo konkurentniju aparaturu. Sve kockice se sklapaju za ekipu McLarena 1988. Prelaze na Hondine agregate, iz tima Brabham dolazi dizajner Gordon Murray, koji je svoju ideju za novi automobil svoje stare ekipe preneo sa sobom u McLaren i stvoren je čuveni MP4/4. Uz sve to, sa podrškom Prosta, Dennis dovodi mladog Brazilca Ayrtona Sennu u McLaren.
Ostalo je, kako kažu, istorija. Pobeda za ovaj automobil je izostala u samo jednoj trci te sezone (VN Italije) i sa 199 poena u šampionatu konstruktora, McLaren osvaja još jednu titulu u toj konkurenciji, dok je njihov prvi pratilac, Ferrari, osvojio samo 65 poena. Senna osvaja prvu titulu, a pojavile su se prve naznake rivalstva unutar garaže tima iz Vokinga.
Naredna sezona, 1989, je donela zabranu korišćenja turboprehranjivih agregata. Honda je dopremila novi V10 atmosferski agregat od 3.5 litre, a vozači su na to odgovorili sa osvajanjem titula u obe konkurencije. Ovoga puta, Prostu su uručene lovorike, nakon čuvenog sudara u poslednjoj šikani na stazi Suzuka u Japanu, gde se Francuz povukao iz trke, a Brazilac bio diskvalifikovan nakon pobede.
Prost olazi u Ferrari, a Senni se priključuje Gerhard Berger, koji je kancelariju u Maranelu menjao za onu u Vokingu. Austrijanac je bio timski kolega sa kojim se Senna najbolje slagao van staze. Treća konstruktorska titula zaredom za McLaren dolazi na kraju 1990, uz Senninu drugu vozačku titulu, nakon još jednog incidenta na Suzuki između Senne i Prosta, ovoga puta u prvoj krivini prvog kruga.
Ekipa Williamsa, ovoga puta pogonjena Renaultovim agregatom, je ponovo bila glavni izazivač McLarenu 1991, ali su Senna i tim iz Vokinga ponovo osvojili titule u obe konkurencije – McLarenova četvrta u nizu, Sennina treća u karijeri. McLaren je poslednji put sarađivao sa Hondom u eri Marlboro sponzorstva 1992, ali je ekipa Williamsa osvojila šampionske titule sa Nigelom Mansellom, dok se Prost nije takmičio.
Odlaskom Honde u CART Indycar šampionat, McLaren je ostao u nezgodnoj poziciji, pa su se brže bolje vratili Fordu (nakon neuspelog dogovora sa Renaultom), a Senni se u garaži krajem 1993. priključio mladi Finac, Mika Hakkinen. Najsvetlija tačka cele 1993. sezone, je bila vožnja koju je Senna priredio na Doningtonu u promenljivim uslovima, kao i njegova, rekordna šesta pobeda u Monaku.
Tokom 1993, Hakkinen i Senna su testirali Lamborghinijev V12 agregat u dva navrata i bili su zadovoljni kako je on odgovarao šasiji MP4/8B, ali se ekipa na kraju odlučila da u svog izazivača sledeće sezone „spakuje“ Peugeoutov agregat koji im po prvi put u mnogo sezona unazad nije doneo ni jednu pobedu. Garažu McLarena su nakon Senninog odlaska u Williams 1994, delili Hakkinen i Martin Brundle. Ugovor sa Francuskim proizvođačem je prekinut posle te jedne sezone zbog mnogo defekata i problema oko nepouzdanosti.
Poslednje dve godine sa bojama Marlboro brenda na automobilima McLarena prošle su takođe bez pobeda, a izazivače iz Vokinga je pogonio Mercedesov agregat. Mansell je došao kao zamena za Brundlea 1995, ali je napustio tim nakon dve trke, jer nije mogao da stane u kokpit McLarena MP4/10, pa je na njegovo mesto došao Mark Blundell.
U još jednoj sezoni dominacije Williamsa, tokom 1996, sa Hakkinenom je garažu McLarena delio David Coulthard. Godina velikih promena za McLaren, koje su bile instrumentalne za njihov povratak na čelo karavana, bila je 1997, kada ih je Marlboro napustio, ali je to mesto popunio brend West…