Formula 1 je najkompetitivniji i najprestižniji šampionat trkanja automobila na celom svetu.
Ultimativni test čoveka i mašine, najtalentovaniji vozači i u tehnički najnaprednijim automobilima koji se trkaju točak uz točak na svim krajevima sveta.
Cilj? Osvojiti maksimalan broj poena na svakoj trci i osvoje svetsku titulu. Možda deluje jednostavno, ali nije ni blizu. Od prvog Gran Prija ikada, koji je bio davnog 26. juna 1906. godina na Le Manu. Trka je trajala dva dana i 1235 kilometara.
Kako su automobili postali brži i pristupačniji, sport je takođe porastao. Trkači kao što su Rudolf Caracciola i Tazio Nuvolari su dominirali posle Drugog svetskog rata uz pomoć proizvođača kao što su Mercedes-Benz, Alfa Romeo, Auto Union i Bugatti. Do kasnih 1940ih po sedam trka je održavano svake godine.
Međutim, 1950. godine, na starom ratnom aerodromu pod imenom Silverstone (možda ste čuli za njega) je bio poprište prve zvanične trke Formule 1, sa balama sena koje su pratile stazu kao jedini vid zaštitne ograde. U toj prvoj trci, preko ciljne linije je prvi prešao Giuseppe Nino Farina, vozač ekipe Alfa Romeo koji je bio i prvi šampion najbržeg cirkusa na svetu.
Od tada vozači su kroz istoriju Formule 1 svojim automobilima gospodarili pravcima i krivinama na 999 trka koje su vožene na više od 70 različitih autodroma. Vikend pred nama će biti 1000. trka u istoriji najbržeg cirkusa na svetu, kada se karavan bude takmičio u Šangaju.
Zovem se Filip Đorđević, ja sam ko-osnivač sajta GPsrbija i kada bih birao najbolju trku u istoriji Formule 1 tu bi se našli podvizi Nikija Laude, sijaset trka iz 60-ih godina, Alonsova pobeda u Koreji 2010. i u Valensiji 2012, međutim, samo jedna trka može biti najbolja svih vremena – a to je za mene tek 62. trka u istoriji Formule 1:
Velika Nagrada Nemačke 1957. – Juan Manuel Fangio obara rekord staze 10 puta u 22 kruga!
U vreme kada se Formula 1 trkala na kompletnoj stazi Nirburgring, dugačkoj 22.5 kilometara, jedan vozač je pokazao i dokazao svoj nadimak. „El Maestro“, Juan Manuel Fangio, je 1957 na Nirburgringu odvezao najbolju trku svoje karijere, za volanom upravo jednog od najpoznatijih automobila dekade 50ih – Maseratija 250F.
Od 1954, kada se pojavio, 250F je bio pravi hit među privatničkim timovima, a u 46 oficijelnih trka, takmičilo se čak 277 primeraka ovog automobila.
U tom periodu tehnološki napredak je bio vrlo spor u poređenju sa današnjim trkama između timova u razvoju novih delova, dok bezbednost nije bila problem, što se može smatrati potpuno neverovatnim jer vozači nisu imali sigurnosne pojaseve, vozili su u najobičnijim majicama a na glavama su nosili vrlo primitivne kapice/šlemove i naočare slične onima koje danas koristimo za ronjenje ili skijanje, a staze nisu imale nikakvu vrstu zaštitnih ograda.
Automobile su pogonili kompresovani motori od 750 kubika ili atmosferski od 2000 kubika, zavisno za šta se konstruktor odluči, a nije postojala donja granica težine automobila.
Na startu trke, Ferrariji koje su vozili Mike Hawthorn i Peter Collins su bili na prve dve pozicije, dok je Fangio, za volanom Maseratija, bio na trećem mestu. Nakon tri kruga, Fangiova prednost nad dva Ferrarija je 5 sekundi, a u 12. krugu prednost je porasla na 28 sekundi, kada Fangio staje u boks da bi dopunio gorivo i promenio zadnje točkove. Pit stop koji je trajao 52 sekunde dovodi do toga da se Argentinski vozač nalazi na 45 sekundi iza dvojca Ferrarija koji su mogli da odvezu trku bez stajanja.
Sa samo 10 krugova do kraja trke, sustizanje Ferrarija je delovalo nemoguće. U prva tri kruga nakon stajanja nije napravio nikakav napredak, a u 16. krugu prednost Ferarija je 33 sekunde, a u 19. krugu 13,5 sekundi(!). U dvadesetom krugu, Ferrariji su već videli Fangia u svojim retrovizorima, a već na polovini tog kruga, bio je na vodećoj poziciji. Rekord staze je pao sa 9:37.4 na 9:17.4 zahvaljujući Fangiu, koji je ovim dokazao da je među najboljim ako ne i najbolji trkački vozač ikada. To je bila Fangiova poslednja pobeda u Formuli 1 ali i ta koja mu je donela rekordnu petu šampionsku titulu.