Trostruki šampion i legenda Formule 1, preminuo u 70. godini života, a mi se prisećamo najznačajnijih priča iz njegove karijere.
Rođen pod imenom Andreas Nikolaus Lauda, u trkačkom svetu mnogo poznatiji kao trostruki šampion sveta Formule 1, Niki Lauda je jedna od figura koje su obeležile 70-te i 80-te godine prošlog veka.
Iako je rođen u bogatoj porodici, ona nije podržavala njegove ideje o trkanju. Prvi korak na putu ka Formuli 1, kako je i dan danas praksa, Lauda je načinio u šampionatu Formule 2, gde se takmičio za ekipu March. Sa njima je načinio i prelaz u najbrži cirkus, međutim, ekipa nije bila konkurentna i Austrijanac nije mogao da pokaže svoj talenat.
Usledio je potez više prikladan današnjim trendovima. Lauda je pozajmio novac od banke ne bi li sebi kupio bolje sedište i našao se u ekipi ekipi BRM za sezonu 1973, što se ispostavilo kao odličan potez, pošto je tu pokazao svoju brzinu i koliko može da doprinese timu. Kada je njegov tadašnji timski kolega, švajcarski vozač Clay Regazzoni, pred 1974, ponovo krenuo put najslavnije ekipe u Formuli 1, Ferrarija, ispričao je Enzu Ferrariju sve najbolje o Laudi, te je il Commendatore odlučio da tandem BRM-a preseli u svoju garažu.
Prva Laudina pobeda je usledila na trci za VN Španije, upravo te 1974. Tada je u Ferrariju jednu od vodećih pozicija preuzeo Luca di Montezemolo. Ferrari je tada bio u periodu „restrukturiranja“, a Lauda im je doneo još jednu pobedu, u Holandiji. Sezonu završava kao četvrtoplasirani u generalnom poretku.
Međutim, 1975. donosi ekipi iz Maranella novu titulu u konkurenciji konstruktora, prvu posle posta od 11 godina, Lauda osvaja svoju prvu šampionsku titulu, a sve to se dešava u „hramu brzine“, stazi Monza, gde je Austrijanac svoj Ferrari dovezao do treće pozicije, a Regazzoni pobedio.
Naredna sezona je Laudi donela nove konkurente, a sezona je tekla gotovo bez greške. Pobedio je u četiri od prvih šest trka, a u preostale dve je bio drugoplasirani. Imao je prednost od gotovo duplo više poena u odnosu na svoje prve pratioce, Jodyja Schektera i Jamesa Hunta. Borba za titulu je delovala kao da neće biti problem i Lauda je već bio jednom nogom pred drugom uzastopnom titulom i na putu da postavi novi rekord po pitanju pobeda u sezoni, koji je i dalje držao Jim Clark.
Onda je usledio vikend na „Zelenom paklu“. Nuerburgring Nordschleife, staza koju čini 160 krivina, dugačka 22.8 kilometra, doživela je postavljanje zaštitnih ograda početkom 70-ih godina. Lauda je bio jedini vozač koji je tu uspeo da štopericu pri merenju brzog kruga zaustavi na vremenu ispod 7 minuta (6:58.6).
Austrijski novinar, Helmut Zwickl je ovo napisao posle trkačkog vikenda najbržeg cirkusa u Nemačkoj: „Vozio sam se po Ringu sa Nikijem u sredu pred trkački vikend. Ne šalim se, ovo je 100% istina: došli smo tačno do krivine gde je Niki imao udes i rekao mi je: Vidiš na šta mislim? Postoji nešto malo nove ograde sa spoljne strane, ali posle je samo nasip. Ako bi se nešto ovde desilo, nema ničega da spreči veliki incident…“
Zbog nedovoljno redara da se obezbedi cela staza i vremenskih prilika koje nisu obećavale, Ferrarijev as je pozvao na glasanje da se trka ne održi, međutim, njegov predlog nije usvojen. Lauda je ovo izjavio pred trku: „Nuerburgring je previše opasan za vožnju danas. Ne pričamo o tome da li ću ja napraviti grešku. Ako to učinim i ubijem sebe, onda teško sr*nje. Ako bih bio toliko glup da napravim grešku, da ubijem sebe, to je onda moj rizik u trkanju… Nuerburgring poredim sa skakanjem pri brzini od 260 kilometara na sat – samo vas Bog može spasiti. Zato mislim da je opasno.“
Bez obzira na sve ovo, njegov Ferrari se našao na svojoj startnoj poziciji. U drugom krugu, Lauda gubi kontrolu i njegov automobil udara u nasip, nakon čega se zapalio i dobio udarac od automobila Surtees-Ford koji je vozio Brett Lunger. Redara je bilo na mestu udesa, ali nisu imali adekvatnu opremu da spasu aktuelnog šampiona. Lunger, je uz pomoć još trojice vozača, Artura Merzaria, Guya Edwardsa i Haralda Ertla uspeo da spasi Laudu, koji je zadobio ozbiljne opekotine na licu i udisao toksične gasove koji su mu oštetili srce i pluća.
Prošle su samo dve trke, a u padoku se ponovo pojavilo, nešto malo drugačije, ali opet dobro poznato lice. Nakon samo šest nedelja Lauda je ponovo bio prisutan na trkačkoj stazi, spreman da se vrati za volan.
„Aktuelni svetski šampion Niki Lauda je sve ljude ostavio sa izrazima neverice završivši na četvrtom mestu u svojoj prvoj trci nakon skoro fatalne nesreće pre šest nedelja. Čak i najoptimističniji posmatrači su smatrali da Niki neće uspeti. Ovo je kraj neverovatnog šestonedeljnog ljudskog napora. Jednoumlje, neverovatna fizička i mentalna žilavost koji su ga odvukli od ruba smrti.“, piše Motoring News.
Austrijanac je u nastavku sezone morao da nosi specifičnu kacigu, kako bi izbegao bol zbog opekotina na licu. Hunt se primakao na samo tri poena zaostatka pred poslednju trku sezone čije je poprište bila staza Fuji Speedway u Japanu. Mario Andretti je startovao sa pol-pozicije ispred Hunta i Laude. Na dan trke, ogromna kiša je pospešila debate oko toga da li će se trka uopšte voziti. Međutim, televizijska prava su bila potpuno rasprodata i organizatori su odlučili da će se trka održati.
Lauda je svoj Ferrari parkirao u pit lejnu već u drugom krugu i izašao je iz automobila sa idejom da se neće trkati, jer je smatrao da su uslovi nebezbedni. Hunt je trku uspeo da završi na trećem mestu čime je osvojio titulu sa prednošću od samo jednog poena.
„‘Neću se trkati’, rekao je Lauda staloženo. ‘Ne mogu. Samo ću voziti okolo’. Onda je nagnuo glavu koliko god je mogao unazad. Sa svake strane kukova imao je 120 litara goriva. Iza ramena je imao 485 konjskih snaga. Ispred sebe je imao put koji je na mnogo mesta bio potopljen. Iznad sebe je imao maglu, a i kiša je padala. Magla je bila toliko gusta da je vidljivost na pravcu bila manja od 200 metara.“, pisao je Autosport.
Već neko vreme loš odnos Laude i čelnika Ferrarija je postao još gori nakon razvoja događaja u Japanu. Svoju drugu titulu Austrijanac upisuje već sledeće sezone, ali napušta Ferrari nakon trke za VN Amerike posle odluke ekipe da pripremi još jedan automobil za Gillesa Villeneuvea u Kanadi.
Lauda je dostigao još jedan specifičan rekord 1978. Te sezone, trkao se za Brabham Alfa Romeo, čiji je šef ekipe bio Bernie Ecclestone. Glavni dizajner ekipe Brabham, Gordon Murray, kreirao je B-verziju automobila koja je ostala poznatija po ogromnom ventilatoru zakačenom za zadnji kraj automobila sa idejom da pobedi Lotus 79 na trci za VN Švedske. Lauda je pobedio na Anderstopu, posle čega je automobil povučen sa staze i ceo koncept je proglašen ilegalnim, tako da ostaje jedini u istoriji sa stopostotnim učinkom.
Sada već dvostruki šampion se 1979. oprobao u BMW M1 Procar šampionatu, gde je vozio za britanski Formula 2 tim Project 4, koji je tada vodio Ron Dennis. Pobedio je na tri trke i osvojio je titulu. Pred trku za VN Nemačke 2008, Lauda je ponovo seo za volan i pobedio u revijalnoj trci BMW-a M1.
Poslednja titula u Formuli 1 za Laudu je stigla 1984. nakon što je napravio pauzu od tri godine i vratio se u najbrži cirkus kao vozač McLarena 1982. Za volanom McLarena MP4/2, Lauda je osvojio titulu sa pola poena prednosti u odnosu na timskog kolegu Alaina Prosta. Kao tandem pobedili su u 12 od 16 trka tokom 1984, od kojih je Lauda pobedio na pet, a Prost na sedam.
Na trci za VN Austrije 1985. Lauda je nakon sezone gde je odustao na 11 od 14 trka koje je započeo najavio povlačenje iz Formule 1 koje je usledilo na kraju sezone. Kada se podvuče crta od 171 započete trke, Lauda je pobedio 25 puta, 54 puta bio na pobedničkom postolju, 24 puta bio na pol-poziciji i 24 puta je bio vlasnik najbržeg kruga. Kada se sve sabere i oduzme osvojio je 420.5 poena.
Kada se nije bavio trkanjem bio je vlasnik nekoliko avio kompanija: Lauda Air, Fly Niki i LaudaMotion. Među vozačima svog perioda ostao je upamćen pod nadimkom „pacov“ zbog izraženih prednjih zuba.
Bio je jedan od savetnika Luci di Montezemolu od 1993, a u periodu od 2001. do kraja 2002. bio je šef ekipe Jaguar u Formuli 1. Od 2012. postao je jedan od ključnih ljudi za napredak i uspeh ekipe Mercedes u Formuli 1, kao njihov neizvršni direktor.
Drugog avgusta 2018, 42 godine i jedan dan posle udesa na Nuerburgringu, objavljeno je da je nad njim uspešno izvršena dvostruka transplantacija pluća. Veliki šampion je preminuo 20. maja 2019, u bolnici u Cirihu gde je bio na dijalizi zbog problema sa bubrezima.
Još jedna od mnogih ikona Formule 1, ali zbog svoje naravi, čiste brzine i razumevanja funkcionisanja automobila sigurno jedan od najkompletnijih vozača koji su „leteli“ pistama širom sveta i jedna od najmarkantnijih ličnosti koja se pojavila na trkačkim stazama. Borac za bezbednost u autosportu, ali i vatreni konkurent na stazi.
Kroz karijeru, rivalstvima ali i prijateljstvima ispisao je veliki broj strana istorije Formule 1. Jedna, možda i najvažnija od njih će nam jasno pokazati razliku između fanatizma, možda nepromišljenih poteza vođenih čvrstom voljom za takmičenjem i staloženog razumevanja situacije kada treba stati i pustiti stvari da idu svojim tokom.